Данас сам приликом посјете ОО СДС Шековићи био и у овом нашем дивном манастиру, захвалан сам на гостопримству игуманији Јовани.
О манастиру
(са Епархијске странице)
Манастир се налази на два километра од Шековића на самом извору истоимене ријеке. Други назив за манастир је Ломница. Народно предање говори да је првобитни манастир подигао краљ Драгутин. Данашњи храм је грађен половином XVI вијека. Најстарији писани помен манастира је из 1578. године, када је у манастиру преписан један Типик у вријеме јеромонаха Арсенија. Те 1578. године је пећки монах Лонгин, најпознатији српски живописац тога доба, израдио иконостас и почео живопис храма. Ктитори, пак, данашњег манастира били су, како стоји записано, „смирени Генадије“ и „смирени Акакије“, који су насликани у припрати храма. Генадије је умро исте године, а наслиједио га је монах Арсеније. На довршеном иконостасу 1579. године Лонгин помиње само Акакија и братију. Акакије је био жив и 1592. године, када је у Ловници монах Григорије преписао једно Јеванђеље, при старцу јеромонаху Акакију. Послије њега за старјешину манастира дошао је јеромонах Прохор. Изнад врата која из наоса воде у припрату стоји да су живопис радили: два Јована, Никола и Георгије. О тадашњим приликама свједочи завршетак натписа: „И ако штогод погријешисмо, молимо се свој братији нашој, немојте нас клети, јер смо били у многоме страху од Турака и од софта (ученик вјерске школе, медресе) и од многог другог зла“. Игумана јеромонаха Прохора наслиједио је 1626. године игуман Јосиф. Из тог периода сачувано је врло мало података о ловничким монасима и животу у манастиру.
У Крушевском (Добрунском) поменику, с почетка XVII вијека, налази се пет имена ловничких монаха. Један запис на црквеном зиду свједочи да је манастир Ловницу 1693. године посјетио митрополит дабробосански Висарион. Након аустријско-турског рата 1683-1699. године манастир је опустошен и сав је погорио изузев цркве, а монаштво је растјерано и манастир је запустио. Манастир постаје парохијска црква 1705. године и тада се помиње као парох поп Ђорђе. Током XIX вијека о Ловници превасходно брину свештеници и настоје да обнове храм, па је 1823. године покривен, а замијењен је новим кровним покривачем 1884. године и тај је потрајао до Другог свјетског рата. Бригом и трудом попа Ристе Савића подигнут је и нови конак на темељима старога у првој половини XIX вијека. У вријеме управе попа Јосифа набављено је прво звоно посредством Ивка Поповића 1871. године. У том периоду су стављена стакла на цркву, уређена порта, подигнута звонара, трпезарија и друге манастирске зграде.
Током Другог свјетског рата у близини манастира се налазила партизанска болница. Откривши болницу Нијемци су за одмазду спалили манастир, а тада су страдали конак и кров на цркви. Након рата обнова, која је почела 1950. године, тешко и споро је напредовала. Залагањем синђела Василија, касније епископа зворничко-тузланског, који је опслуживао Ловничку парохију, обновљен је конак и кров на цркви, док су у манастир дошле прве монахиње тек 1979. године. Треба поменути да су стари конак одузеле комунистичке власти и служио је као музеј – све док није враћен цркви деведесетих година прошлог вијека.
Свој данашњи изглед манастир почиње да добија 2006. године, када почиње његова најзначајнија обнова. Живопис храма дјелимично су заштитили стручњаци Завода за заштиту споменика културе Републике Српске.
Оно што посебно издваја овај манастир јесу фреске које је радио чувени монах Лонгин, а радио их је од 1577. до 1578. године. Он није завршио комплетан живопис, већ су то неких тридесет година касније учинила четворица аутора: Јован, Никола, Георгије и Јован. Они свакако нису били толико добри сликари као Лонгин, али су тематски свој рад уклопили у цјелину.
