Назив Лопаре потиче, по легенди, од древног лопара, дрвене алатке сличне лопати за стављање тијеста у пекару и вaђење хљеба, које је некада у овом мјесту израђивао од мајевичког дрвета гласовити мајстор
По другој легенди, Лопаре су добиле име по становницима који су овдје живјели и често се тукли, што се у жаргону каже „лопали“.
И не може се са сигурношћу говорити о старости Лопара. Први подаци о насељу потичу из друге половине осамнаестог вијека, јер су овдје били конаци, а грађени су на раскрсници путева и служили за одмарање трговачких и других каравана. У Лопарама се почиње ширити подручје око ријеке Гњице, ствара се долина ове рјечице, што је било повољно за развој насеља.
Неки дијелови општине Лопаре су, по остацима из прошлости, и раније били насељавани, јер се у неким селима налазе стећци (надгробни споменици из периода средњег вијека). Највише их је (чак 30) на тромеђи Тобута, Лабуцке и Вукосаваца. Према неким археолошким налазима, тврди се да је у овом крају било и Илирско насеље, још прије 2600 година, што одговара средњем жељезном добу.Почетак комуналне изградње везује се за аустроугарски период (1878-1918) када је изграђена зграда данашњег општинског суда (раније је то била жандармеријска станица) и оба пута који везују Лопаре са сусједним општинама.
Лопаре су дуго биле насеље друмског типа, са дугом главном улицом (пролазним путем) кроз средину, и малим, често слијепим, уличицама које се одвајају од ове главне. У новије вријеме, од те главне улице, дуге 1600 метара, рачвају се сада боље улице са кућама, пословним и другим објектима.
